Čajanka kod „Malog princa“

Počelo je, kao i u istoimenoj priči Antoana de Sent Egziperija, od dečje ljubavi. Za dve decenije preraslo je u veliki posao, čije su pokretačke snage, međutim, ostale – strast i prijateljstvo.


(Politika, 4. januar 2009.)

„Ako ti se sviđa, pripitomi me“ , reče ona.
„Hoću rado, ali nemam mnogo vremena, Moram da pronađem prijatelje, da upoznam mnoge stvari“.
„Čovek upozna samo one stvari koje pripitomi“, reče lisica. „Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju sasvim gotove stvari kod trgovaca. Ali kako nipošto nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako želiš jednog prijatelja, pripitomi me!“.
Mali princ je poslušao savet i tako je, u besmrtnoj priči Antoana de Sent Egziperija, stekao prijateljstvo mudre lisice.
Više od četiri decenije nakon što je francuski pisac i ratni pilot nestao u akciji protiv Hitlerove vojske (31. jula 1944), u jednoj drugoj zemlji, na pragu novog nasilja koje će izbrisati sa geopolitičke mape sveta SFR Jugoslaviju, u Beogradu je, na Banjičkom vencu, rođen „Mali princ“.
Godina je 1987, a „mama“ Gordana Milošević je upravo raskinula sa dotadašnjom dugogodišnjom karijerom bankarske službenice i otisnula se u neizvesnu, ali uzbudljivu avanturu poslastičarstva.

Slatkiš uz kafu i džez

– Po struci sam ekonomista, ali, da mi ne zamere kolege, zaključila sam da je činovnički posao u banci za mene suviše dosadan, jednoličan. Želela sam da se oprobam u nečem kreativnijem, a kako sam odmalena volela kolače, pa ih i sama pravila po uputstvima svoje bake u Rači kragujevačkoj, šta je bilo prirodnije nego da otvorim poslastičarnicu, ali onakvu o kakvoj sam kao dete maštala – objašnjava Gordana.

Nije, dakle, bilo dovoljno da slatkiši budu privlačni i ukusni, već je i samo mesto moralo biti drugačije, posebno. Umesto uobičajene radnjice sa dva-tri stola i nekoliko neudobnih stolica, gde se krempita na brzinu pojede sa plastičnog tanjirića i gost posle toga odmah žuri napolje, ponudila je Beograđanima nešto sasvim novo. – Želela sam da moji gosti uživaju u prvoklasnim „bečkim“ i domaćim kolačima u prijatnom ambijentu, uz kafu, čaj, dobru muziku i drage prijatelje, stare i nove, koje će tu upoznati i, kako bi rekao Sent Egziperi „pripitomiti“. Taj moj koncept su i drugi brzo prihvatili, širom Srbije. Onda sam u „Malom princu“ uvela čajanke sredom u pet popodne. Uz čaj sam posluživala sitne kolače, a redovne gošće su uglavnom bile Beograđanke željne da se na miru ispričaju sa svojim drugaricama – pripoveda naša sagovornica.
Sad kad je čaj postao „moderan“ i nude ga širom grada, Gordana je u Palmotićevoj ulici osmislila kafe-poslastičarnicu u kojoj možete probati recepte najpoznatijih svetskih „slatkih“ majstora, zgrejati se čašom konjaka, naručiti porto, kuvano vino, ili sami natočiti u šolju toplu čokoladu i začiniti je kardamonom, cimetom, karamelom i kandiranom pomorandžom. A sve to dok svira „živa“ džez muzika, ili neki od njenih mnogobrojnih umetnički nastrojenih prijatelja prikazuje svoja dela: nakit, šešire, rukavice
– Bila je to zajednička ideja, moja i meni bliskih osoba, da se od svih savremenih nedaća „branimo“ pozitivnom energijom, radeći nešto što volimo. Svi smo obični ljudi koji imaju neku strast: ja prema kolačima, moj brat prema džezu, moja sestra prema pozorišnoj režiji, a prijateljica prema „kamenčićima“ i nakitu... Na prvom mestu je ljubav, a ne zarada – kaže Gordana.
Cene, međutim, nisu nimalo skromne, čak nadmašuju i neke u čuvenim bečkim i pariskim poslastičarnicama, uverili smo se, ali ponosna vlasnica smatra da su u skladu sa kvalitetom.

Pariski Božić u Beogradu

– Za mene rade iskusne žene koje ne štede ni trud ni materijal, i tačno naprave ono što im tražim, a to su tradicionalni domaći i internacionalni kolači i torte, neki koje sam sama osmislila, i oni koje preuzimam iz sezonskih kataloga najčuvenijeg poslastičara na svetu Pjera Ermea. Kad na Jelisejskim poljima u Parizu uoči Božića počne opsada čokoladnih, kremastih i voćnih remek-dela iz njegovog ateljea, iste slatke fantazije možete da probate u „Malom princu“ u Beogradu! – tvrdi Gordana, i odmah pokazuje u vitrini Ermeovu „čežnju“, „slatku tajnu“, „hiljadu listova“ i „piramidu“ od čokolade, jabuka i cimeta, ali i svoj „Gocin kolač“, „dukate“ sa suvim voćem… – Sledeći korak će, nadam se, biti ručno izlivena, aromatizovana čokolada po sopstvenoj recepturi i sa zaštićenim brendom „Mali princ“ – najavljuje ova sposobna, ambiciozna, ali i hrabra žena koja se odvažila da ostvari svoju viziju, a zatim ode i korak dalje. Ona sama smatra da je, bar na početku, učinila ono što bi mogle i mnoge druge žene u Srbiji, jer „kod nas je veoma razvijen kult pravljenja kolača, stvar je prestiža koja će domaćica, recimo, za slavu poslužiti originalnije i ukusnije“.
Od kućne radinosti do četiri Gordanine poslastičarnice sa 25 zaposlenih put je, u protekle dve decenije, ipak bio malo složeniji. Ali, uz neugaslu strast i malu pomoć prijatelja, rekao bi Sent Egziperijev junak , sve je moguće.